Home BIH Jagoda Savic “Greh Zlatanskih livada 27 “

Jagoda Savic “Greh Zlatanskih livada 27 “

422
0
SHARE
Stiglo je prolece…Kod mene u gradu jedino prve visibabe koje sam donela sa mog Radana podsecale su na dane mog proleca na Radanu…Prvi jagliciki,prvi kukurek..vodoskok iz krticnjaka u livadi koja je bila mokra od sveze rastopljenog snega a voda gmizdala pod nogama cinila je zajedno sa suncem caroliju koju  u sebi nosim citavog zivota…Miris divljih ljubicica jos uvek osecam u nozdrvama a onda bi zelena trava pocela da buja i raste i te divne zelene livade bi postale zabranjene i za nas a i za stoku…Kad bih uvece ranije iz zadruznog doterala stoku odma bih udarila trk oko porusene crkve koja je na nasem imanju ,spustila se do livade u kojoj je listala poludivlja kruska  i pogledom trazila gnezda u travi…Nekad bih pronalazila malena ,sarena jaja koja su cekala majku da ih obgrli svojim krilima…
Sva ta suma koja je listala,cvrkut prica,trava i svo cvece u njoj bili su dar od Boga pa mi se cinilo da i moji koraci nanose bol svoj toj lepoti…Cesto bih pronasla majku kako u Krnjinoj livadi bere mlade listove zelja pa bih joj pomogla da napunimo od pruca pletenu korpu znajuci da ce nas ujutru dok skidamo paucinu s ociju vec cekati vruca zeljanica sa sukanim korama…Moja majka je bila i ostala najveci umetnik sukanih kora a naravno i svega sto se testa tice….Mesila je najlepse hlebove,najukusnije priganice a patispanj za tortu mlatila je onom metalnom mlatilicom sve dok se oko mlatilice nije vrtelo zgusnuto testo od secera jaja i brasna u krug nije prestajala…Bez ikakvih dodataka taj patispanj bi narastao dok se pece i bio bi mek i rastresit…Tu mlatilicu su kasnije zamenili mikseri al meni nikad sukane kore nisu bile kao majcine pa sam sebe usavrsila u razvlacenju kora..Uvece pre spavanja u toploj vodi bih zamesila cetiri kravajcica ,premazala zejtinom i uvijene u foliji stavljala u frizider da bi ih ujutru razvila dok deca ustanu,bas onako kako je radila moja majka..Naravno umesto zelja bio je taze kupljen spanac na pijaci a jaja i sir nisam stedela bas onako kako je radila ona,moja majcica koje sad vise nema bas kao i mnogih ljudi iz mog detinjstva….Nedelja je bila dan za kore i vruce zeljanice…To je bio nas porodicni ritual….Svi su jos spavali a ja sam lagano ispijala kafu dok se iz sporeta sirio divan miris sto bi Dalmatinci rekli,,Blago nosu ,ajme guzici…Znala sam da ce ih taj miris dovesti meni i vec poodmaklom jutru….Muz se pojavi na vratima kuhinje ,pozeli mi dobro jutro i odmah se dohvati vec skuvane kafe koja ga je cekala…
Sedeo je sa mnom uz taze ociscen sto na kom sam spremala dorucak …
On nije bas bio ljubitelj zeljanica jer bi mi lepse legla prsuta il slaninica s jajima al je nevoljko postovao moj i decji ritual…
Odjednom odlozi solju i pridje prozoru…Odmaknu zavesu i okrenuvsi se meni, rece…Janjo ,pred nasom kapijom stoji taxi….Imacemo izgleda nepozvane goste…Ja se primakoh da vidim ko su ti nepozvani gosti i tad ugledah taksistu kako pomaze coveku da izadje napolje..Kad se uspravi uz pomoc stapa nisam ni osetila kako mi je solja ispala iz ruku i kako sam potrcala prema izlaznim vratima ponavljajuci naglas…. Mladjane,moj Mladjane ,duso moje duse ,ziv si!..Silinom mog zagrljaja umalo ne padosmo jer on nije bio stabilan na nogama al njegov siroki osmeh i tople oci su me upile u sebe da nisam kontrolisala ni sebe ni svoju radost sto je on tu,sto ga grlim i drzim za ruke …Posle silnog grljenja mog Mladjana susretoh ljutiti pogled mog muza koji je posao za mnom…Taksista je vec okretao auto kad mu se ja nabih pod misicu kao njegov oslonac i krenusmo stazom prema stepenicama…Pokusah sama da ga izvucem uz ukupno trinaest stepenika do sprata na kom smo ziveli al vec kod treceg stepenika stadosmo nemocni i umorni…Tad moj muz ucini nesto cemu se nisam nadala….Prebaci Mladjanovu ruku sebi za vrat i skoro ga zajedno iznesosmo uz ostale stepenice do duge terase gde je sve bilo lakse…Tu na terasi bio je stocic od ratana i cetiri fotelje u kojima smo uvece dugo sedeli s muzem i decom,nekad s komsijama….
Hteo bih ovde da sednem malo…..rece Mladjan koji jos uvek nije razgovetno izgovarao reci…Spustismo ga i ja se opet dohvatih njegovih ruku….Muz sede s druge strane gledajuci u nas bez reci…Ko zna koliko bi carolija ponovnog susreta trajala da se na ulaznim vratima ne pojavi starija kcer upozorivsi me da ako ne pogledam u kuhinji zeljanicu mozemo spremati drugi dorucak…Bas na vreme stigoh …Moja zeljanica imala je zlatastu boju i mirisala,mirisala na detinjstvo,na majku,na Zlatanske livade i coveka koji je sedeo s mojim muzem na terasi…Prsnuh je vodom da se okropi i pokrih krpom hitajuci opet svojoj mladosti,svom blagu i svom detinjstvu…Ne znam dal je moj muz shvatao mene i moju opcinjenost covekom koji je bio nemocan i zavisio od drugih  al verujem da je shvatio da mu bar  jedna stvar ne cini opasnost za njega pa se svom snagom duha sebicnog i gramzivog coveka trudio da odrzi bar kakav takav razgovor s Mladjanom koji mu je ponekad nerazgovetno odgovarao…Ja sam mu ispravno prenosila ono sto je Mladjan rekao…Posle dorucka koji je protekao u mojoj i Mladjanovoj razdraganosti ,decje uzdrzanosti i muzevljeve nezainteresovanosti Mladjan mi rece da bi voleo da odemo do sela ako nemamo nesto drugo u planu…
BMW je lagano klizio neasfaltiranim putem do sela da neki kamencic ne bi udario  ko zna sta jos sta je bilo ispod…Milili smo al to nama nije smetalo jer nas je svaki grm ,svako drvo vracalo u ono vreme ,u one dane koji se nikad nece vratiti al ce uvek biti nas san dok smo zivi….Stigosmo u dvoriste i moj tata izadje da nas doceka..Kad ugleda Mladjana,prvo se zbuni njegovoj nemoci i neraspoznavanju a onda ga odjednom zagrli i briznu u plac….Mladjane sine,sta ti se to desilo?…upita pa poce da kune prokleti rat ,surovog oca i nesretan zivot…Mladjanu je drhtala brada i treslo mu se celo telo dok mu tata ne donese drvenu stolicu i posadi ga na njoj…..Staracke ruke same to odradise bez moje pomoci jer oceve suze u meni izazvase takvu dolinu suza da nisam bila ni za sta sposobna…Muz se lagano udalji od nas zagledajuci sa svih strana novi BMW nije li slucajno dobio neku ogrebotinu zbog loseg,seoskog puta…
Na grobu svog oca ostavismo ga ja i moj tata samog…Stajao je oslonjen na stap nemo gledajuci u spomenik na kom je Toza bio sa sapkom i petokrakom zvezdom….Sve okolo groba je bilo cisto jer je moj tata cisteci travu i trnje oko majcinog groba cistio i Tozin grob…Ja i tata zapalismo svece majci i moj pogled se zadrza na slici na njenim rukama…Pogledah u moje a onda se sagoh i poljubih njene….Te ruke su bile moje,te ruke su sukale najlepse zeljanice…
Posle rucka koje pripremih za sve nas procitah u Mladjanovim ocima zelju da odemo do Zlatanskih livada…Boze kako smo mi samo umeli ocima da kazemo ono sto nismo recima….
Polako smo krenuli livadama koje su vec dobro urasle u korov jer ih vise niko nije kosio….Nova trava je prekrivala staru pa smo lagano odmicali zbog Mladjanove nemoci…Negde na ulazu u progonu do Zlatanskih livada sustize nas moj muz i uze Mladjana u ruke…Moj muz je bio visok i jak muskarac a Mladjan je bio mrsav i lagan…Osetih silnu zahvalnost prema muzu koji je spretno noseci Mladjana u rukama ibegavao svaki trn i korov… Zlatanske livade vise nisu licile na one livade iz naseg detinjstva…Brdasce je bilo puno trnja i sipuraka a nas kamen jedva pronadjosmo jer je branik ispod njega secen pre nekoliko godina pa su nove izrasline usljamile ceo taj predeo…kamen je utonuo u zemlju i bio je manji na povrsini al ipak obavijen mahovinom…Malena brazdica iz koje je izdzikljala mazurika bila je secanje na moje i Mladjanovo blago koje nam bas mnogo toga dobrog donelo nije…Moj muz spusti Mladjana na kamen obrastao mahovinom i povuce mog oca sa sobom…Sedoh kraj Mladjana i naslonih glavu na njegovo rame….Noge nam sada nisu bile u vazduhu ko onda kad smo bili deca….Bile su takodje u mahovini i na zemlji….On me zagrli onoliko cvrsto koliko je to mogao i opet kao nekad osetismo vetar kako dolazi sa svih strana . Blag i tih krenu da nam miluje lica i kosu…..Neki naucnici su govorili da je to posebna pojava na Radan planini i da se to zove Ruza vetrova….
Ti si moja Ruza Radana….rece razgovetno Mladjan pokusavajuci da me cvrsce privije uz sebe….Sedeli smo tu ko zna koliko dugo kao nekad ,cvrsto pripijeni jedno uz drugo. Vetric je pirkao sa svih strana a mi smo u toj ruzi ponovo bili onaj Mladjan i ona Janja kojima se nikakav drugaciji zivot nije dogodio…Ponovo smo bili deca koja su tragala za blagom al ne onim turcinovim,vec blagom koji se zivotom zove….Kraj   Jagoda Savic
I tako mic po mic moj rukopis knjige Ruza Radana je zavrsen…Sad ide slaganje i krece stampanje….Za neki mesec ce jos jedna jer sam blizu kraju….Ma bravo za mene!…Danas sam ponosna na sebe bez lazne skromnosti i presretna…..Voli vas sve koji me citate ,vasa Jagoda…..